Señanin Maglajlija, bivši pivot Borca, Partizana, Barcelone i Zagreba, sada radno angažovan kao rukometni menadžer u agenciji Festivus sa Andrejem Golićem, kratko je boravio u Skopju i iz blizine pratio meč Vardar – Nantes u Ligi šampiona.
Maglajlija kaže da gleda utakmice iz više uglova, jer je bio i igrač i trener i sada menadžer, pa na meč posmatra partije pojedinaca, odnose na klupi i ponašanje igrača, a kasnije kompletan utisak dopunjava analizom snimka.
O Vardaru je jasan: klub je prepoznatljiv brend koji je izgrađivan godinama, pa i nakon sportskih i finansijskih padova brzo može da vrati status interesantne evropske adrese. Navodi da se klub razvija kroz rast ekipe i budžeta, da su izbori igrača bili dobri i da klub ima grad, salu i pre svega publiku što olakšava pregovore pri dovođenju igrača, iako još ne može da se meri sa najvećim evropskim velikanima po budžetu.
Maglajlija je primetio i reakciju igrača Nanta posle pobede, kao potvrdu da klub ide u dobrom pravcu, te istakao da nijanse odlučuju u sportu i da svaka čestitka Vardaru za povratak u elitno takmičenje.
O razvoju rukometa u Makedoniji podsetio je na vreme kada su Vardar i Metalurg igrali na najvišem nivou i ocenio da su prisustvo EHF takmičenja i pobede u njima velike stvari za zemlju te veličine. Pohvalio je stabilnost ekipe predvođene Kirilom Lazarovom, prisustvo Ohrida i atraktivnost domaće lige za igrače, posebno zahvaljujući publici i opštem ambijentu u klubovima.
Na pitanje o prostoru za domaće mlade igrače, rekao je da je balans težak: ambiciozni timovi često traže gotove igrače, najčešće strance, što smanjuje prostor za sazrevanje mladih. Kao alternativu navodi pristup Kirila Lazarova koji je pokušao da okupi i razvije najbolje mlade igrače tokom nekoliko godina, dok drugi klubovi dovode već formirane igrače da bi odmah bili konkurentni.
Maglajlija evocira sećanja na gostovanja u Bitoli iz jugoslovenskog perioda, opisujući atmosferu i fizičku igru, kao i iskustva iz Zagreba i „Ledene“ pune publike. Govori i o prilagođavanju modernom bržem rukometu i smatra da bi se kao igrač uspešno prilagodio današnjem stilu igre jer je u karijeri igrao brz centar i radio u sistemima koji su tražili mnogo kretanja.
O taktici smatra da današnja igra ima mnogo obrazaca, što je dobro, ali ponekad suvišno ograničava sposobnost igrača da samostalno čitaju situacije. Podseća da je utegnuto taktičko izvođenje važno, ali i da igrač mora da zna da reaguje spontano.
Maglajlija navodi da se najviše formirao u Borcu, a da je „najbolji rukomet“ igrao u Partizanu pod Jovanovićem, gde je sazrevao kao igrač u jakim derbijima i borbi za trofeje. Osvrnuo se i na ulogu važnih pojedinaca u svlačionici i potrebe da lider povuče tim.
Kao menadžer radi sa igračima od 17–18 godina i ističe važnost saradnje sa roditeljima, realnih očekivanja i postepenog napredovanja kroz karijeru. Naglašava da je minutaža ključna i da je često bolje ostati i igrati u domaćoj ligi dok se ne postane spreman za veći korak u inostranstvo.
Među igračima koje prati je i Lj evar u Vardaru; Maglajlija kaže da u tom transferu vidi iskorak i očekuje da igraoč dodatno napreduje u ambijentu kluba, Lige šampiona i pod dobrim trenerom.
Priseća se kako je u Zagrebu učestvovao u pregovorima o povratku Kirila Lazarova i kako mu je to iskustvo pomoglo da pređe u posao menadžera, a o Lazarevu kaže da je od mladosti znao šta želi i da poseduje veliki osećaj za igru.
Na kraju Maglajlija ističe optimizam prema razvoju rukometa: veruje da će igra dalje napredovati u brzini, taktici i tehnici, da postoje fantastični igrači koji obogaćuju sport i da njegova životna filozofija ostaje otvorenost za nova iznenađenja u igri.
Izvor: 24Ракомет
